Злоупотреба науке у политичке сврхе

ЗЛОУПОТРЕБА НАУКЕ У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ

 Бошко В. Поповић, Живан Ристић, Милорад Миловановић

- Постојаност Diagnоsis Zagrabiensis -

Пошто се данас много говори о „конструисању стварности“, поготово у дискусијама о односу теорије с историјом, не можемо заобићи личност оног ко конструише реалност, нити личност уопште. Нас садa занима само научник што не значи да ниподаштавамо остале сачиниоце целог подухвата. Ако је човек одговоран делатник, чинитељ (агент), онда не би требало да подлеже грешки распарчавања и слободног, произвољног конструисања, поготово то не би смео да допусти себи научник за којег се све чешће каже да је свој најважнији и најодговорнији инструмент у истраживању.

Пре више година уочили смо да понеке дијагнозе постављене српском народу пате од тешких методолошких грешака па до злонамерних психоисторијских одступања од проверљивих чињеница и података. Претпоставка да је реч о случајним, ненамерним заблудама није одржива, по томе што смо били у прилици да се уверимо да са разних страна исте дијагнозе долазе. Пошто се Homo Epistemicus, Homo Moralis и Homo Politicus удаљују један од другог дугим и убрзаним корацима, потреба за постављањем дијагнозе дијагностичарима је и с те стране неодложна. Методолошке, историографске грешке и пропусти разних дијагностичара подупрте теоријским и идеолошким, неодољиво указују на орални лик свих оних који настављају изворну Diagnosis Zagrabiensis.

Прва дијагноза

Почетком лета 1991. године психолози са многих страна обавештени су да је одложен раније заказан „Конгрес групних психотерапеута Југославије са међунеродним учешћем“. Конгрес је требало да се одржи у Загребу од 1. до 5. септембра 1991. године. У допису организационог одбора, којим се Конгрес одлаже, наведене су неке тврдње – дијагнозе, као разлози одлагања. Између осталог речено је:

• да су српске „пројекције“ на Хрвате и Словенце праћене агресијом до деструктивности пробудиле архајске и канибалистичке инстинкте у великим скупинама српског становништва доводећи их у дубоку регресију схизопараноидне позиције; комунистички вођи ... успели су да индукују у великим скупинама једноставније структурисаних личности српског живља у Хрватској ирационални егзистенцијални страх путем пројекције на Хрвате ... и тако редом све у истом духу...

Очигледно је да овакво дијагностиковање не располаже научним сведочанствима и доказима, јер да постоје свакако би били приложени(1).

Нас занима: на који начин су изабрани узорци „испитаника“ – Срба у ратном метежу? Шта значи „велика скупина“? Затим, које методе за прикупљање података су биле примењене да би се утврдили – дијагностиковали – „архајски и канибалистички инстинктивни пориви“, „дубока регресија“, „једноставна структурисаност“ и остале дијагностиковане карактеристике? Најзад, на који начин су обрађени подаци добијени тим „истраживањем“? Налази би били од непроцењиве вредности за науку, под условом да остоје и да су поуздани. Међутим, ако није поштована научна методологија, а очигледно да није – научној јавности преостаје да постави дијагнозу о оваквим дијагностичарима! Она, разуме се, не сме затворити очи пред моралном страном квази дијагноза које називамо именом првообјављене - Diagnоsis Zagrabiensis. Лавина дијагноза је кренула, а та чињеница оснажује нашу бојазан да епистемички и морални човек, бар у неким случајевима, намерно бивају удаљавани један од другог под утицајем Homo Politicus, или је расцеп испод прага свести. Шта је опасније? Ево неколико примера значајних за психоисторију. 

(1) Овај део одговора организационом одбору писали су проф. К. Момировић и проф. Б. В. Поповић. oдговор није обнародован.

Друга дијагноза

Познати  психолог  Џ.  Каган  бави  се  у  једном  чланку  (Kagan,  1993)  веома  озбиљним  питањима психологије моралности: плуралистичким концепцијама моралности, селекцијом критеријума понашања и мерењем. Аутор је као илустрацију узео понашање Срба који имају осећање кривице због „доктрине о етничком  чишћењу“  (али  не помажу  жртвама  и  бране  српске  војнике  злом  које  су  њиховим  прецима починили Турци), затим наводи оне Србе који  не доживљавају стид и осећање кривице (иако знају  за аргументацију  да  је  агресија  морално  неисправна)  и,  најзад,  спомиње  оне  који  верују  да  је  живот „стохастичка игра“ без икаквих моралних начела. Разуме се да је овакво разликовање веома важно за постављање  дијагнозе,  али  илустрација  је  произвољна,  чак  злонамерна.  Каган  је  показао  танане разлике  између  трију  скупина  Срба,  а  нешто  потада  саопштава  да  је  проблем  мерења  нерешен!  Не остоји  ваљан  начин  квантификовања  моралних  афеката  или  несвесних  интенција!  Затим,  аутор  с правом наводи да ваљаност исказа зависи од низа података и да одлука о нечијој моралности „мора“ зависити  и  од  специфичних  емпиријских  процедура  за  процену  субјектовог  моралног  лика.  Наше питање је кратко и јасно: Ако Каган нема податке и није извршио мерење, како је дијагностиковао Србе   сврстао  их  у  три  скупине?  Пошто  је  јасно  да  није  ни  мислити  да  је  извршио  испитивање,  преостаје питање зашто је изабрао баш Србе као пример. Одакле му информације о Србима? И док смо још код информација, рецимо да је Каган дао добру информацију о себи као посленику Homo Politicus-а!

Трећа дијагноза

О  логичким  коликовницима  (квантификаторима)  и  поузданости  информација  не  мисли  Р.  Баумајстер, такође   познати   психолог.   Он   у   књизи   о   злу   (Baumeister,   1997)   прича   о   „ванлабораторијском експерименту“ и изједначује Србе с нацистима, дакле све Србе! Они немају осећање кривице, те отуд питање:  Ко  је  у  праву  –  Каган  или  Баумајстер?    Останимо  код  Баумајстера:  Срби  иако  су  злочинци риказују себе  у  Босни  као жртве,  а  извор  информација су  речи репортера Економист (23. јули 1994) који  је  с  неким  разговарао  не  рекавши  с  ким.  Јасно  је  да  је  и  сада  пред  нама  непроверљива информација која се  узима као истинито сведочанство. Вероватно су Каган и Баумајстер разговарали са  извештачима  који  гаје  пристрасне  политичке  и  моралне  укусе  Homo  Politicus-а.    Да  ли  треба замајавати  читаоца  чињеницом  да  се  осећање  кривице  не  може  дијагностиковати  ни  лако  ни  брзо, поготово ако су испитаници сви Срби у „ванлабораторијском експерименту“. За истанчанију психолошку дијагнозу  привлачне  су  и  следеће  Баумајстерове  препоруке  осећања  кривице  као  чувства које „сигнализује“  постојање  неког  међуособног  проблема  или  поремећаја.  Осећање  кривице  настало  из  међуособних веза има важну мотивациону улогу у настојањима да се подрже или покрену бољи односи.
Аутор пише од речи  до речи  да  упркос своје лоше репутације то осећање може доиста бити  добро  – позитиван  феномен“  (с.127).  И  зато  га  ваља  препоручити  Србима  (наш  закључак).  Али  када  Р. Баумајстер  саветује  индуковање  реченог  осећања  он  се  не  држи  доследно  својих  тврдњи  и  савета. Када  се  прихвати  теза  о  културном  релативизму  (аутор  до  ње  држи),  онда  се  Срби  не  могу  мерити аршинима америчким (њих аутор издваја) и рећи без икакве ограде  да немају осећање о коме је реч, а још  мање  им  се  може  као  узор  нудити  туђ  систем  веровања  који  на  свој  начин  и  за  своје  циљеве индукују  осећање  кривице,  јер  је  то  логички  недоследно.  Поред  тог  осећања  је  и  самоцењење  (Self-Esteem)  за  које  је  казано  да  га  амерички  родитељи  гаје  у  своје  деце  е  да  би  уздигли  и  подржали поштовање закона.  А постизању тог „циља“ познати психолог даје осећању кривице „централну“ улогу ако  „модерни  амерички  Zeitgeist“  побуђује  родитеље  да  првенствено  надахњују    самоцењење  и избегавају  стварање  осећања  кривице,  као  што  дословно  пише  у  наведеном  раду  (с.137).  Сад  ево камена  спотицања:  да  ли  је  модерни  Zeitgeist  од  америчке  деце  начинио  особе  које  услед  „одсуства“ осећања кривице израстају у „психопате који пљачкају...“ или то важи само за децу других народа као то су Срби? По свему судећи, позитивни оквир се примењује само на „екстреме“ у САД, али на Србе – све! Како то објаснити? Не спомињући више Србе, нађено је решење загонетке о односу самоцењења са осећањем кривице у некаквој „равнотежи“. Аутор није за потпун „преврат“ у корист осећања кривице, већ  за  његово  уравнотежавање,  за  смешу  са  самоцењењем.  То  је  најбоље  за  дете  (чак  одрасле),  за међуособне  односе,  за  прихватање  закона.  Нема  одгонетања  питања:  да  ли  се  добри  међуособни односи  могу  остварити  мимо  моралног  расуђивања  и  смисла  за  правду?  Шта  је  са  изостављањем „социјалног  разумевања“  и  „социјалних  судова“  о  чему  се  после  Туријелових  (E.  Turiel)  истраживања итеколико  говори?  Још  је  нешто  аутор  пропустио  да  спомене  макар  једном  речју.  А  то  су  Љубав  и брига. Поштовање људи и закона уобличени у савест представљају у овом делу пуки реактивни систем који је далеко од Начелне моралности и неиндуковане Етике Бриге. Зонтанон холон(2) је тиме оштећен и сведен  на  један  „изам“  за  који  је  тешко  казати  да  представља  Homo  Moralis.  Затим,  индуковање осећања кривице је веома опасна работа – човек никада не зна како ће происходити, на добро или на зло.  О  месту  и  улози  осећања  кривице  у  целом    моралном  лику  и  зонтанон  холону  може  се расправљати  и  то  вреди  чинити,  али  нипошто  као  што  ради  Рој  Баумајстер.  Ако  се  некоме  замера одсуство или лишеност или помањкање нечега, мора се добро знати шта је то! Да ли се на аутора може применити  његова  идеја  о  одсуству  осећања  кривице  и  преуздигнутог  самоцењења?  Поремећена равнотежа?  Најзад,  блиско  је  памети  да  је  немогуће  приписати  Баумајстеру  да  је  незналица;  треба поразмислити  није  ли  он  „изабрао  незнање“  зарад  ваннаучних  циљева.  Или   је  Homo  Politicus превладао?

(2) Прим. аутора: Целовита жива људска  јединка са својом историјом и развојем.

Четврта дијагноза

Постављањем  дијагнозе  Србима  бавила  се  и  Аленка  Пухар  у  свом  чланку  Childhood  Nightmares  аnd Dreams оf Revenge објављеном 1994. године у часопису The Journal оf Psychohistory, 22(2).  На  крају  првог  одељка  с  насловом  „Природа  простог  живота  на  Балкану“  Аленка  Пухар  излаже  своју интенцију/наду и циљ свог истраживања: „Али овај чланак ће већином бити усредсређен на батинање и сексуално  злостављање  пре  померања  ка  теми  садашњег  рата  у  пређашњој  Југославији.  Оно  што намеравам или се надам да покажем јесте најупечатљивија повезаност између трауматизованог детињства  и  рата,  или,  постављено  другачије,  како  неке  праксе  одгајања  деце  директно производе    „хероје“,    не    само    будуће    убице,    него    будуће мучитеље, осветитеље и силоватеље.“(подвукли аутори).

У истом  одељку  А.  Пухар  тврди  да  су  деца    рођена  у  породицама  које припадају  задругама,  где неколико биолошких породица живе и раде заједно,  „ ... изложена грубом третману  чак пре но што су рођена...“  а као бебе су „.. ритуално и понављано пране у хладној води .... и сурово кажњаване  током ... детињства. Укратко, то је био живот испуњен занемаривањем, батинањем, .... и одсуством скоро свих знакова  нежности.  Био  је  то  такође  живот  распрострањеног  и  рутинског  сексуалног  злостављања. Психоисторијски  говорећи,  била  је  то  комбинација  инфантицидалног  и  амбивалентног  вида  одгајања деце“.  Потом,  у  следећем  одељку  „Батинање  као  начин  живота“:  „У  традицоналном  животу  задруге, човек једноставно није био сматран истинским човеком ако се уздржавао од  насилничког понашања и био је слеђен строг режим у стварању човека од дечака. Испољавање нежности и доброте било је меко – нешто што  човек себи  не може допустити. Прошло време може  лако  да буде замењено садашњим свршеним  временом,  овај  став  је  изгледа  истинит  као  и  увек“,  каже  А.  Пухар  занемарујући  шта  се  у међувремену дешавало.

У одељку „Традиционални живот:  комбинација каналисане јарости и љубави“ пише: „Одличан пример како се људи сналазе да нађу подношљив пут кроз таква искуства злостављања може да буде нађен у култури Срба ... Они су организовали своје животе око велике националне трауме, битке на Косову .... када  су  Срби  били  поражени  од  Турака...    Тако  је  трајна,  легитимна  и  захвална  мета  за  насиље произведена: борити се с Турцима постала је национална опсесија....“ А. Пухар нигде не спомиње да је ту реч о борби Срба против окупатора! „Способност за борбу је постала највећа могућа врлина ... Моћ ове митологије осцилирала је у разним историјским периодима постајући посебно снажна у временима великог страдања. ... Херојски живот значи непрекидни рат; не само несвесни него такође и свесни култ агресије.“ Да ли то А. Пухар Србима препоручује покорност окупаторима, јер Турци су то доиста били?

Одељак с насловом „Две студије случаја“ у којем наводи неке биографске податке и препричава неке делове текстова Моме Капора и Јована Радуловића, завршава реченицом: „Историја је била још једном употребљена да сакрије прљаве детаље злостављања и нападања деце, силовања, инцеста, содомије итд. Оно што је знано као убиство душе било је преобраћено у васкрсавање душе за целу нацију Срба.“

Одељак с насловом „Србија и осећања виктимизације“ А. Пухар отпочиње речима: „Има много начина причања приче о Србији током прошле деценије. Једна од њих је прича о сурово злостављаној  деци, чије су фантазије о освети постојано расле и изражаване, усредсређујући се  у првом реду око две ране трауме:  супарништва  деце  истих  родитења  (љубомора,  страх  од  насиља  или  снрти)  и  сексуалног злостављања.  Оне  су  биле  изражене  у  две  главне  преокупације  –  колевке  живота  (и  славе;  што  је Косово,  место  њихове  древне  славе;  литерарно  дом  или  плацента)  и  сексуално  искоришћавање  или силовање.“ Очевидно је психоанализа изабрано теоријско становиште А. Пухар.

У  завршном  одељку  с  насловом    „Српска  политичка  оргија“  А.  Пухар  пише:  „Ипак  као  што  смо  сада болно  свесни,  жене  су  једна  од  главних  мета  садашњег  рата,  било  у  Босни  или  Хрватској.  Нема расположивих  поузданих  бројева  али  има  чврстих  разлога  за  веровање  да  је  хиљаде  жена,  свих узраста,  до  сада  било  силовано.  ....  Са  друге  стране,  покушајна  акција,  као  и  актуалне,  врло  реалне акције,  биле  су  пуне  директних,  необузданих  вербалних  претњи  као  што  је:  Ми  ћемо  силовати,  ми желимо  да  силујемо!“  ...  „Која  су  објашњења  овог  интригантног  обрасца?  Разлог  вероватно  може  да буде нађен у довољно раном виду детињства, где су децу већином васпитавале жене,... Жене су извор љубави и брижности, али су истовремено деца, посебно дечаци, подстрекавана и учена да их презиру. Сукобљена осећања љубави и мржње према жени уопште,  љубав за примљену нежност, негодовање због непримљене нежности и мржња због пропаћених увреда, све се изгледа сакупља, чекајући излив освете. Или разлог може да буде огроман степен директног сексуалног злостављања деце ...“

Како А. Пухар својим истраживањем показује „повезаност између трауматизованог детињства и рата“? или  да  „неке  праксе  одгајања  деце  директно  производе  „хероје“,  не  само  будуће  убице,  него  будуће мучитеље, осветитеље  и силоватеље.“? Колико су  налази  њеног истраживања  кредибилни? Да ли  су налази подржани подацима? Да ли су јасне повезаности између података, тумачења и закључака? Да ли  су у том  интерпретативном  истраживању  налази,  тумачења   и  закључивање  процењени  са становишта истинитосне вредности, исправности, логичке складности, непристрасности, уопштљивости и  сл.  и  да  ли  је  легитимност  истраживања  образложена,  документована  и  изричито  предочена?  На таква  и  сродна  питања  покушаћемо  да  одговоримо  после  сажетог  излагања  критика  упућиваних психоисторији током двеју деценија које су претходиле објављивању истраживања А. Пухар. 

У  строго  етимолошком  смислу  психоисторија  је  схваћена  као  „...  вид  историје  у  којој  су  емпиријска  и теоријска   открића   психологије   изричито   употребљена   за   објашњавање   прошлих   догађаја.   У досадашњој пракси, међутим, психоисторија подразумева специјализованију примену психоаналитичке теорије у тумачењу историјских догађаја и, посебно, историјских личности.“ (Simonton, 1983, с.499). Приговори  примени  психоаналитичке  теорије  у  тумачењу  и  објашњавању  историјских  догађаја  (који потичу  од  (Barzun,  1974)  и  (Stannard,  1980)),  према  увиђању    Сајмонтона  (1983,  с.500),  су  озбиљни  и обилни: Историјски записи, посебно о најзначајнијим искуствима  из детињства нису  довољно потпуни да  би  сачињавали  чврсту  основу  за  психоаналитичка  објашњења.  Недостатак  таквих  чињеница психоисторичари одвећ често надокнађују слободним претпостављањем постојања недокументованих догађаја у детињству на основу личности одрасле особе а потом се, истанчаним видом недопустивог циркуларног  закључивања,  тим  претпоставкама  користе  као  чињеницама  за  тумачење  мотивација одрасле    особе.    Психоаналитичари, према речима Стенарда, нарушавају основна  правила сведочанства  изумевајући  бројне  чињенице  битне  за  њихове  аргументе  и  занемарујући  неке  основне принципе  логике:  Post  hoc,  ergo  propter  hoc  је  логичка  грешка  заснована  на  претпоставци  да  ако  једогађај Б наступио после догађаја А, онда се догађај Б десио због А. Та грешка се јавља у историјским текстовима, али после Фројда изгледа није неопходно историјски утврдити постојање А: чим је нађено да постоји Б, претпоставља се да је догађај А морао да наступи јер је психоаналитичка поставка да је Б последица А. (Доиста, из конјункције премиса „Ако А, онда Б“ & „Б“ не следи с логичком нужношћу „А“.) Када  је  (нагађењем)  утврђено,  ничим  доказано,  постојање  А,  узрок  постојања  Б  је  учињен  јасним:  Б постоји  услед  А,  мада  ту  не  мора  да  буде  ни  мало  сведочанства  да  је  А  икада  постојало  (Stannard, 1980, с.22).

Психоисторији се, као и психоанализи уопште, приговара да су им својствене велика субјективност и да су  њихова  тумачења  угрожена  многим  једнако  вероватним  алтернативним  објашњењима.  Шта  више, психоисторија је, једном речи, аисторијска и  то је њен основни недостатак, тврди Стенард (с.95). Она је аисторијска,  нарочито  у  пренебрегавању  могућности  да  психоаналитичка  теорија  буде  ограничена  у
времену и култури и стога непримењива на друга времена, просторе и културе. 
Поред  тога,  приговара  се  да  психоаналитичка  теорија  није  валидирана  научна  теорија  па  је  њено коришћење у разјашњавању историје преурањено. Чак и када би била добро заснована у ограниченој сфери свога порекла,  нема уверености да ће принципи изведени из клиничке праксе и интроспективних анализа  бити  применљиви  на  непсихијатријске  популације.  Па  и  када  би  таква  екстраполација  била оправдана,  психоаналитичка  теорија,  као  модел  несвесне  мотивације,  може  да  буде  безначајна  за разумевање многих историјских догађаја, као што су они који се тичу одлучивања или процеса групне динамике.  Чак  и  „…када  би  психоаналитичка  теорија    била  логична,  потврђена,  и  терапеутски ефективна  у  садашњости,  постоји  мало  изгледа  да  би  била  употребљиво  објашњавалачко  средство
када је примењена на прошлост.“ (Stannard, 1980, с.95). Ако је реч о чињеницама на које се позива А. Пухар гледајући на њих у духу Фројдовог учења, рецимо одмах да се пре више деценија јавила сумња у тачност фројдовских чињеница (в. Mazlish, 1967, с.5). Све ово што је казала А. Пухар могли бисмо узети у обзир јединo ако би се психичка реалност поклопила са актуалном реалношћу која је важила за старе српске задруге. Она ништа не говори о историјској реалности у којој су живеле задруге током векова. На пример,  ништа  не  каже  о  Србима  који  су  одвођени  као  робље,  ништа  о „devširme“  –  да  ли  је  и  то обликовало живот заједнице Срба, не спомиње окупације,... Баш као и код Фројда, модел времена је и код  А.  Пухар  ретроспекција  те  отуд  питање  реалности  те  реалности  (Mazlish,  1967,  с.7)  коју  нам  А. Пухар предочава.
 
Волш (Walsh, 1970, с.22; 25) оправдано тврди да опште претпоставке о природи човека имају значајан удео    у    историјском    тумачењу    и    објашњавању.    Али,    могу    ли    човекове    акције    да    буду објашњене/разумеване  (или  предвиђене)  само  на  основу  његових  искустава  у  детињству  и  групних фантазија социјалних делатника? Нису ли ту на делу недопустиви редукционизам, психологизовање и неопростиво упрошћавање? У основи је очевидно погрешна онтолошка претпоставка о човеку: он је ту схваћен  не  као  проактивно  него  само  као  реактивно  и  активно  биће  –  његово  понашање  је  одређено несвесним  силама  и  искуствима  из  детињства.  Није  ли  тако  схваћена  психоисторија  прекомерно усмерена  на  Оно  (Ид)  и  ирационално,  умањујући  удео  Ја  (Ега)  и  Над  ја  (Суперега)  у  историјским догађајима и процесима? Има ли ту места за величанствену етичку мисао човека српскога рода, Марка Миљанова:  јунаштво  је  када  браним  себе  од  тебе,  а  чојство  када    браним  тебе  од  себе?  Да  ли  је епистемолошки,  логички  па  и  методолошки  прихватљиво  свођење  историјских  феномена,  догађаја, процеса  на  сукобе  Ид,  Его  и  Суперего?  Клиничко  постављање  дијагнозе  и  оцењивање  личности  у тумачењу и објашњавању историјских догађаја запоставља значај социјалних, економских и политичких интеракција и процеса. 

Иако  је  Фројд  често  третирао  психу  као  да  се  развија  у  једном  унутрашњем  безвременом  вакууму, лишеном историјских околности, он је био свестан интеракције психолошког и историјског (пре него да једно  утоне  у  друго);  разумевање  треба  да  буде  истовремено  историјско  и  психолошко.  А.  Пухар  ту интеракцију  није  показала.  Под  комбинованим  утицајем  културалних  промена,  историјских  догађаја  и унутрашњих психичких трансформација она је требало да нас обавести под којим се условима посебна институција – задруга развила и којим психичким потребама је она „дала експресију“.  Зашто А. Пухар зло од задруге види као једини извор понашања последника задруга и зашто то шири на све задруге и на цео српски народ? Зашто зло у нас не види као историјски проверене чињенице, рецимо, „devširme“ и још новијег извора - покољ у Мачви и Топлици и свега што су окупатори учинили Србима,  на пример оно што је  Арчибалд Рајс  документовано показао? Нема, дакле, «интеракције» с  историјом, држи се раскола Историја – Теорија, Каирос – Хронос! Она превиђа окупацију и злодела окупатора заснована на начелу «зло се исплати»!

Преокретање    историје  у  психологију,  које  је  чинио  и  Фројд,  примећено  је  као  манир.  А.  Пухар  је  то  урадила занемарујући окупацију и друге значајне историјске чињенице. Још увек се трага за уверљивим премошћавањем јаза између динамике понашања јединке, с једне стране, и снага историје, с друге. За њу то није значајно! Постоје гледишта да премошћавање јаза између оног што је лично (психолошким средствима) и оног што је историјско дејствује психичка димензија а то су когнитивни процеси које  А. Пухар нигде није ни споменула. Очевидно, психоанализа је само једна нит за експланације у историји (Mazlish, 1963, с.12) а Фројд је монокаузалист! (F. Rieff, 1963, с.26). Многе историјске чињенице које би требало  да  корелирају  са  психолошким  она  не  узима  у  обзир.  С  тим  је  у  вези  и  чињеница  да  није
одступила од Фројдовог монокаузализма.

Нагласимо  да  је  психоисторији  својствено  психологизовање.  Психологизовање  је,  према  уверљивом схватању Граумана (Graumann, 1996, s.95), објашњавање или тумачење помоћу психолошких, нарочито психодинамичких,  термина  предмета  који  по  себи  нису,  или  нису  искључиво  психолошке  природе. Уопштено,  психологизовање  је  реторичко  средство  не  реаговања  директно  на  један  акт  или  или пропозицију говорног чина, него позивање на наводну психолошку „позадину“ тог акта, тј. на свесна или несвесна  менталнa  стања  делатеља  (актера)  (с.95).  Једна  од  главних  функција  психологизовања  у интерперсоналним  и  јавним  ситуацијама  -  оцењивачко  објашњавање  туђег  и  сопственог  понашања, постиже  се подразумевањем/приписивањем  менталних  диспозиција  или  црта  које  су  схваћене  као опште  и  перманентне  и  које  нам  казују  каква  је  особа  „стварно“.  Социјална  моћ  психологизовања извире  у  тој  неодређености  односа  између  менталних  диспозиција  и  актуалног  понашања,  што  је широко   отворено   тумачењу.   Наводност,   алудирање,   инсинуирање,   подругивање,   сумњичење   су социјалне и реторичке технике међуoсобне агресије које циљају на подозреване мотиве или црте, пише  Грауман (с.96).

Услед  силине  појединих  приговора  психоисторији  неки  психоисторичари  су  предложили  слабљење поверења у психоаналитичку теорију; психоисторичари би могли да буду више еклектични, слободно се користећи ма којим психолошким открићем које има објашњавалачку вредност. Психоисторија би могла да се користи и нарастајућим бројем генерализација које настају на основу историометријских анализа (Simonton, 1983, с.500).

Ако  су  макар  делимично  оправдани  наведени  приговори  психоисторији,  онда  би  се  од  аутора психоисторијског истраживања разложно очекивало да предузме неке од до тада знаних методолошких поступака  којима  би  се  предупредили,  отклонили  или  бар  умањили  учинци  чинилаца  који  угрожавају сазнајну  али  и  моралну  вредност  налаза  стечених  истраживањем.  Такво  разборито  очекивање  је  у случају истраживања о којем је сада реч – узалудно!

Ма  који  истраживач  је  у  истраживању  неизбежно  под  утицајем  веровања,  ставова  и  вредности  своје културалне   и   социјалне   средине.   Налази   научног   истраживања   нису   независни   од   вредности; вредности утичу на избор проблема истраживања, на избор начина решавања постављеног проблема, на  добивене  резултате  истраживања,  на  тумачење  тих  резултата  и  извођење  закључака.  Ништа  не указује на то да се као истраживач А. Пухар упитала да ли било у фази прикупљања података, било у фази анализовања података, било у фази тумачења података и налаза има „личну грешку“ или  a priori претпоставке  које  не  може  да  „стави  у  заграду“  („unable  to  bracket“)  и  које  би  методолошке  поступке требало предузети да би  у  истраживању била  умањена „грешка пристрасности истраживача“ (Miles & Huberman,   1994;   Onwuegbuzie,   2003).   Абдуктивно   закључивање   је   „камен   темељац“   научне методологије и преовлађујући вид закључивања у постављању дијагноза: у дијагностиковању се трага за хипотезом која најбоље објашњава  испољене симптоме.  А. Пухар  очигледно не мари за  абдукцију непоколебљиво се држећи своје a priori хипотезе и трагајући за симптомима који ту хипотезу подржавају. Ништа не указује на то да су предузети методолошки поступци којима би у истраживању била избегнута „замка потврђивања“ (и била надзирана тежња тумачењу и закључивању заснованом на подацима који су у складу са истраживачевом a priori претпоставком, при чему се занемарују алтернативне претпоставке и алтернативна објашњења као и сведочанства која говоре против a priori претпоставке) на коју је још давно указивано у философији науке, психологији, методологији научног истраживања (Greenwald et al., 1986), па и у књижевности (Н.В. Гогољ, „Мртве душе“). Кад је већ А. Пухар изабрала српску епику/традицију, она  одабира само мрачну страну. И ту греши јер јој једностраност и злонамерност не допуштају да види несумњиво врхунске моралне одлике: категорички императив српске краљице који није дело неког етичара већ је израз моралне свести српског народа. Затим,  не  спомиње  величину  максиме  војводе  Марка  Миљанова  која  се  свакако  може универзализовати! Избор само једне стране духовног живота зарад нападања, чак и да је ваљано учињен, открива неморалност чина нападања јер узимање pars pro toto не може да буде прихваћено као исправни морални чин. 

Изостала су јасна разјашњења критеријума употребљених у избору случајева за студију, у прикупљању и  у  анализи  емпиријских  сведочанстава  -  података.  Зашто  разумевање  проучаваног  феномена  није засновано  на  одговарајућем  опсегу  случајева  (информаната  или  ситуација)  какав  се  препоручује  за квалитативна истраживања и зашто нису наведена ограничења уопштавања налаза на друге контексте, на друго време, случајеве или чак на целу нацију? Чиме би се могло оправдати тврђење А. Пухар да „Прошло време може лако да буде замењено садашњим свршеним временом...“? У том истраживању несумњиво  није  избегнута  материјална  грешка  недовољног  сведочанства  –  грешка  непромишљеног уопштавања – оно није обављено тако да омогућава оправдано уопштавање налаза на велике скупове особа,  на  друго  време  и  на  друге  услове.  Из  малог  скупа  „психобиографија“  само  онај  ко  не  мари  за исправност  закључивања  може  да  изведе  закључак  о  целом  народу  којем  ти  појединци  припадају.
Зашто Словенци који су избегли у Србију и довољно дуго живели у њој да би могли емички да упознају друштвену средину и људе који су их прихватили, мада су Аленки Пухар вероватно били лако доступни, у њено истраживање нису били укључени као информанти? Узгред, чиме је ометено присећање на оно што су сами знаменити Словенци казивали о српској традицији. Полиглота, учен човек, Јернеј Копитар је  међу  првима  сагледао  велико  благо  српске  традиције.  Друга  велика  словеначка  личност  -  Франц Миклошич  је  дао  веома  значајан  прилог  компаративном  изучавању  српске  традиције  у  склопу  других словенских  народа.  Матија  Мурко,  ђак  Ф.  Миклошича,  био  је  један  од  најзаслужнијих  проучавалаца српске традиције и писао о трајним вредностима српске народне поезије. Уосталом, одавно је познато да су Гете и браћа Грим са одушевљењем говорили о српској традицији. Сва тројица су много учинили за  познавање  ставаралаштва  кроз  усмену  и  делом  писану  традицију  Срба,  али  о  томе  А.  Пухар  -  ни словца!

(наставак у другом чланку)

analizador de vibraciones [Одговори]

equilibrado de turbinas
Equipos de ajuste: fundamental para el desempeño estable y productivo de las dispositivos.
En el mundo de la innovación contemporánea, donde la productividad y la seguridad del sistema son de gran relevancia, los sistemas de balanceo desempeñan un rol fundamental. Estos equipos adaptados están creados para calibrar y fijar componentes dinámicas, ya sea en dispositivos industrial, automóviles de transporte o incluso en equipos de uso diario.
Para los técnicos en mantenimiento de aparatos y los profesionales, trabajar con aparatos de ajuste es crucial para proteger el rendimiento estable y seguro de cualquier mecanismo rotativo. Gracias a estas herramientas modernas modernas, es posible reducir significativamente las sacudidas, el estruendo y la tensión sobre los sujeciones, extendiendo la vida útil de elementos importantes.
Asimismo relevante es el función que tienen los aparatos de calibración en la asistencia al usuario. El ayuda experto y el conservación regular usando estos dispositivos habilitan ofrecer prestaciones de gran nivel, mejorando la agrado de los usuarios.
Para los responsables de negocios, la contribución en unidades de equilibrado y detectores puede ser importante para incrementar la efectividad y desempeño de sus equipos. Esto es especialmente significativo para los inversores que administran reducidas y pequeñas organizaciones, donde cada elemento importa.
Asimismo, los aparatos de calibración tienen una extensa uso en el sector de la fiabilidad y el supervisión de nivel. Permiten detectar probables errores, reduciendo intervenciones elevadas y daños a los aparatos. Más aún, los datos recopilados de estos equipos pueden aplicarse para perfeccionar métodos y incrementar la visibilidad en plataformas de exploración.
Las sectores de utilización de los dispositivos de balanceo incluyen diversas industrias, desde la producción de bicicletas hasta el monitoreo de la naturaleza. No afecta si se considera de extensas elaboraciones industriales o pequeños espacios caseros, los sistemas de balanceo son indispensables para asegurar un operación óptimo y sin riesgo de paradas.

Cargo transportation in crisis conditions: how to survive and adapt [Одговори]

Every cargo shipment is a story, and we are sure that each of them should have a happy ending. We believe that the high—quality fulfillment of our obligations is our mission, which requires attention and respect for each client.
Using modern technologies and deep knowledge in the field of logistics, we create solutions that make transporting your shipments easy and predictable. Let's write a new successful delivery story together!

Kuratierte Filmauswahl [Одговори]

Kinonavigator – die ultimative Film-Datenbank für themengleiche Filmempfehlungen!
Was findest du hier?
10 passende Titel pro Liste – zusammengestellt nach ikonischen Vorbildern.
Direkte Streaming-Links – kostenlose Anbieter ohne langes Suchen.
Filmausschnitte – Schnelle Einblicke.
Offizielle Poster – zum Sammeln und Teilen.
100% fokussiert – keine Anmeldung, nur hochwertige Listen.
Finde unendliche Inspiration auf https://123123-37ac47.webflow.io/

テーマで巡る映画の旅へ: 多彩なジャンルと作品イメージで 次に見る映画をスムーズに選択 [Одговори]

映画ファンの皆さま、多彩なジャンルや趣向に対応した映画ガイドサイトをご紹介します。作品ごとにトレーラー視聴とポスター閲覧が可能で、次に見る映画を選ぶ際の参考としてご活用いただけます。各作品のAmazonページへのアクセスも容易で、、視聴や購入の手間を省けます。多様なテーマのリストは、新たな映画との出会いの場となるでしょう。 https://md.darmstadt.ccc.de/s/szueLgzl2